Domaća jabuka (Malus domestica Borkh.) je verovatno hibridnog porekla, a nastala je u centralnim delovima Azije. Njoj najsrodnija vrsta, Malus sieversii, još uvek se može naći na planinama Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana i nekim delovima Kine, na visinama između 1200 i 1800 m n.v. Verovatno su trgovački karavani doprineli rasprostiranju jabuke van domovine. Postoje arheološki primerci jabuka iz Anadolije koji su stari nekih 8500 godina, mada se još uvek sa sigurnošću ne može govoriti otkuda tu jabuke i da li su ih ljudi uzgajali. Prvi podaci o kultivaciji jabuke potiču iz Mesopotamije u drugom milenijumu p.n.e. Kada je Aleksandar Makedonski zavladao Persijom (oko 300. godine p.n.e.) uzgoj jabuke se proširio kroz grčki (helenski) svet. Teofrast je razlikovao slatku domaću i kiselkaste divlje vrste jabuke. Razvojem Rimskog carstva razvilo se i voćarstvo, a domaća jabuka se proširila ka zapadnoj i severnoj Evropi. Širenjem areala domaća jabuka dolazi u kontakt sa divljim vrstama roda Malus, pa dolazi do stvaranja različitih hibrida. Takođe je jako brzo zamenila u ishrani divlje vrste, tako da su one najpre potisnute a zatim verovatno i iščezle, što verovatno znači da jabuke koje su jeli Kelti, Franci, Gali i Stari Sloveni više ne postoje na planeti. Od XIII veka jabuke se uzgajaju širom Evrope. Tokom XVI i XVII veka kolonisti prenose jabuku u Ameriku, a kasnije i u Južnu Afriku. Krajem XVIII veka počinje uzgoj jabuke i u Australiji i na Tasmaniji.
U ishrani se najčešće koristi sveža, ali je veoma često sastojak različitih poslastica. Međutim, jabuka se ne koristi samo za pripremu slatkih jela. Često je i sastojak različitih, veoma ukusnih salata od povrća, ali i priloga uz različite vrste mesa, naročito divljači.
Jabuka je prava mala riznica sastojaka korisnih za ljudski organizam. Bogata je vodom, ugljenim hidratima, dijetalnim vlaknima, visokim sadržajem vitamina C i neznatno manjim sadržajem vitaminima A, E, B1, B2, B6 i beta-karotena. Sadrži i minerale – znatnu količinu kalijuma, zatim kalcijumum, fosfor, magnezijum i gvožđe.
Zahvaljujući velikom sadržaju ugljenih hidrata, posebno fruktozi i glukozi, jabuka snabdeva organizam energijom i sprečava umor i gubitak koncentracije. Iako je drugo voće mnogo bogatije vitaminom C, zahvaljujući kombinaciji i odnosu sastojaka u jabuci ona jača imunološki sistem i vrlo je delotvorna u borbi protiv virusa, bakterija i razornog uticaja slobodnih radikala. Takođe smanjuje rizik pojave karcinoma debelog creva, a zahvaljujući karotinu štiti od uticaja štetnih UV-zraka. Zahvaljujući sadržaju pektina i celuloze reguliše probavu i stabilizuje crijevnu floru. Jabuka pozitivno djeluje i na srce i krvotok, sprječava nakupljanje štetnih materija u krvi, snižava povišeni holesterol u krvi i sprečava začepljenje krvnih sudova, smanjujući tako rizik za pojavu tromboze i ateroskleroze. Zahvaljujući kalijumu stimuliše izlučivanje suvišne tečnosti iz organizma, pa se zato preporučuje i kod redukcionih dijeta. Kako je bogata vlaknima koja bubre u želucu stvara osjećaj sitosti i smanjuju apetit. Pozitivno utiče i na funkciju bubrega, jetre i žuči. Zahvaljujući kalcijuu i fosforu pozitivno deluje na izgradnju kostiju i zuba, a kako je bogata i fluorom sprečava karijes i jača i štiti desni i usnu floru. Polaganim žvakanjem jabuke čiste se zubi i uništavaju štetne bakterije u usnoj duplji.
Zahvaljujući visokom sadržaju ugljenih hidrata, jabuka snabdeva organizam energijom i sprečava umor i gubitak koncentracije. Kako sadrži i do 90% vode i nimalo masnoća, uspešno gasi žeđ i osvežava posle napornih treninga. Zahvaljujući serotoninu u podizanju raspoloženja uspešnija čak i od štanglice čokolade. Osim toga smiruje i ublažava neurozu i razdražljivost i dobrodošla je kao sredstvo za smirenje i uspavljivanje.